Интервју
-
8. јун 2009.
Пишемо причу са срећним крајем
Фудбалска селекција Србије прешла је пола пута до Јужне Африке. Одиграли су „орлови" шест мечева у Седмој квалификационој групи. Са пет победа, над Фарским острвима (2:0), Литванијом (3:0), Аустријом два пута (3:1 и 1:0), Румунијом (3:2) и поразом од Француске, у Паризу (1:2) тим Радомира Антића чврсто држи чело табеле. Та позиција директно води на предстојећи шампионат света који ће се одиграти 2010. године. Видео запис и интервју са селектором Радомиром Антићем можете да погледате овде.
Фудбалска селекција Србије прешла је пола пута до Јужне Африке. Одиграли су „орлови" шест мечева у Седмој квалификационој групи. Са пет победа, над Фарским острвима (2:0), Литванијом (3:0), Аустријом два пута (3:1 и 1:0), Румунијом (3:2) и поразом од Француске, у Паризу (1:2) тим Радомира Антића чврсто држи чело табеле. Та позиција директно води на предстојећи шампионат света који ће се одиграти 2010. године.
За бројне навијаче и посетиоце званичног сајта Фудбалског савеза Србије, селектор Антић подвукао је црту на досадашњи учинак у квалификацијама, али и причао о многим другим темама које занимају све који воле и прате српски фудбал.
- Богатији смо за време, за дружење, за резултат! Репрезентација је започела причу која се лепо пише. Јасно видим основу која нам даје право да будемо оптимисти. Резултати су добри, али за мене је још бољи начин на који смо их остварили - рекао је селектор Антић на почетку разговора и додао: - У односу повратне комуникације, са играчима сам остварио однос који је више од фамилијарног.
У интервјуу, такође за званични сајт Фудбалског савеза Србије, капитен „А" селекције Дејан Станковић, нагласио је да је ваша кључна улога била у чињеници да сте играче „убедили да вреде и да могу сваког да победе..."?
- Тражио сам од њих пре свега да начин понашања буде у складу са оним што представљамо. Развио сам код њих патриотизам јер морају увек да знају да иза њих стоји читава нација. А народ је очиледно препознао у фудбалерима жељу да играју за свој народ. Поновићу још једном своја основна начела: проблем никад не решавам сузама, не остављам ни најмање место за импровизацију и тврдим да градимо лепу будућност.
Селектор Антић наглашава да је свестан чињенице да се у спорту лакше осваја него што се брани освојено.
- Знам да у фудбалу не побеђује увек бољи, да киша не пада на задовољство свих, али последњи сам који ће посумњати у све ово што смо до сада урадили. Можда има оних који сумњају. Свако има право на своје мишљење. Ја сам сигуран у хепиенд, у складу са нашим жељама.
Еуфорија је особина која краси српски народ. И кад се слави и кад се тугује. Управо је обавеза селектора Антића да, бар док се посао на заврши на задовољство свих Срба, контролише стање како у тиму, тако и међу навијачима.
- Привилегован сам. Мислим да су људи у мени препознали човека који не прича бајке. Народ је укључен у ту причу. Да је другачије не би се створила онаква атмосфера у првим минутама пријатељске утакмице против Шведске. Мислим да је та слика и скептике натерала да испрате све са емоцијом. Мислим да сада сваки навијач Србије може да се препозна у нашој игри.
Како „дишу" Срби прича селектор Антић пошто се после деценија проведених у Шпанији поново нашао у Крагујевцу, Суботици, Бањалуци...
- Улогу селектора, морам то да кажем, схватио сам као мисију. Није ми само репрезентација преокупација. Криза се, наравно, осећа свуда у свету па и у Србији. И можда мало Радомировог осмеха није на одмет у овим тешким временима. Трудим се да будем насмејан на сваком кораку, пропагирам оптимизам и осмех као облик борбе са кризом.
После деценија тренерског искуства, најзад селекторска функција?
- Више него икад осећам се као тренер! Не окрећем се уназад. Не подвлачим црту. Само констатујем да ми је овај, селекторски, посао дао у руке креативну мисију. Идентификован сам са свим што радим. Да скратим - уживам!
Сазнали смо и како Шпанија гледа на „орлове" под руководством Радомира Антића.
- Шпанија воли свог Радомира! Шпанија цени Радомира Антића. У медијима сам и даље заступљен. Нигде нисам затворио врата за собом, онако како се то не затвара. Напротив. Имам тамо много пријатеља. Кажу да навијају за нас у свакој утакмици, осим кад будемо играли против „црвене фурије".
Како Радомир Антић види српску клупску сцену?
- Српска лига је специфична. Спорт нема довољно улагања. Присутна је дилема којим путем ићи даље. Мислим да нисмо препознали стратегију која је у складу са нашим могућностима. Жеља нам је Европа. Поредимо се, а то није добро. Није то пут за излазак. Треба реалније да се позабавимо проблематиком. Статистика, којом се често служим, не иде нам у прилог. Број голова по колу је поражавајући. Владају неки дефанзивни системи игре. Ту је свакако и економски фактор узео своје. Али, волео бих да се боље препозна и сагледа проблем. Имам утисак да одлажемо одлуке које су неминовне. Продубљује се криза због тога. А рецимо на акцији у Турској, кад смо одиграли пријатељски меч против Пољске, видео сам да имамо таленте и даље. Многа питања чекају одговор. Мој савет је да се окренемо бази по којој смо увек били препознатљиви.
Кренула је иницијатива да се ограничи број странаца? Какво је ваше мишљење с обзиром да сте у иностранству дуго радили, створили име, освајали трофеје, тренирали играче бројних нација?
- Ту не можемо да користимо искуства других... Ево и због чега. Видели сте да су четири енглеска клуба заиграла у четвртфиналу Лиге шампиона. У те четири екипе није било петорице репрезентативаца Енглеске. Али, Енглези су успели да привуку амерички, руски, јеврејски капитал и самим тим нису за поређење. Ми треба, понављам, да се окренемо бази. То је наша реалност. Тврдим да ће неко тешко доћи у Србију да би погледао и евентуално купио Бразилца. Ако то жели, купиће га у Бразилу или евентуално Португалу. Свестан сам да је тешко формирати буџет. Прича се о дуговима клубова. Питам само и апелујем да се провери, да ли смо подигли сваки камен и потражили инвестиције у нама.
За кратко време, у Србију су се вратила велика тренерска имена: Радомир Антић, Душан Ивковић, Светислав Пешић?
- Не знам њихове разлоге, мој је јасан: препознао сам да је српском фудбалу потребан човек мог знања и харизме и то кажем без скромности. Знање делим са струком. Увео сам бројне акције, а биће их још. Смета ми што закон рецимо не дозвољава деци да буду моји гости као што је био слулај са основцима из школе „Дринка Павловић" на мечу са Шведском. Смета ми, међутим, што још нисмо успели да стадионе украсимо видео-бимовима, учинимо неки комфор навијачима, али тако је и верујем да ће бити боље.
Коначно, да ли је куцнуо час да се Србија веже за фудбалску репрезентацију као што је у последњој деценији био случај са кошаркашима, ватерполистима, одбојкашима, тенисерима?
- Да, куцнуо је тај час. Играчи зову на оптимизам. Урадићемо све да до тога дође. Инсистираћу само и да нашим понашањем подигнемо укупну спортску културу. Јер, ова земља је увек у спорту имала најбољи могући бренд ван граница. Живео сам „напољу" и знам да смо одувек по спорту били најпрепознатљивији.
За крај разовора, селектор се осврнуо и на ојачану комуникацију са навијачима коју је Фудбалски савез Србије повео богатијим садржајем званичног сајта...
- Сајт је начин комуникације који нам је потребан, то је наша обавеза и учествоваћу у свакој акцији. Србин је и у Бечу и Чикагу, Шпанији, Београду и свако од њих има право да му приближимо реалност националног фудбалског тима.
