Интервју
-
19. јул 2009.
Коначно - Србија!
Америка, Африка, Азија и коначно - Србија. После 17 година рада и доказивања у белом свету, сјајним резултатима оствареним на три континента, у својеврсним фудбалским авантурама, Ратомир Дујковић добио је посао у отаџбини. Легендарни голман Црвене звезде, репрезентативац Југославије, очарао је најпре Јужноамериканце предводећи Венецуелу. Потом је проглашен за „краља Африке" заслугама за сензацију у Руанди. Касније је крунисање доживео и у Гани. Коначно, преко олимпијске епизоде у Кини, најзад је радно ангажован у Србији. Недавно, одлуком Извршног одбора Фудбалског савеза Србије, врсни стручњак именован је за селектора младе селекције наше земље. Како уговор предвиђа, популарни Дуја бринуће о јату „орлића" до завршног турнира шампионата Европе који ће 2011. бити одигран у Данској.
Много пута у блиској прошлости словили сте за кандидата, бар у медијима, за неко од најтраженијих тренерских места у Србији?
- Срећан сам, наравно, и задовољан добијеном шансом да бринем о фудбалској перспективи Србије. Хтео сам, наравно, одувек да радим у својој земљи. И после Мондијала у Немачкој, пре и после тога. Ипак, ни из Савеза ни из моје Звезде није стигао позив до сада, кад ме, признајем, мало изненадио Томислав Караџић најпре питањем да ли бих радио са младом селекцијом. Чињеница је да сам до сада у каријери радио са сениорима. У Кини, међутим, имао сам задатак да играче који су изашли из омладинског стажа, припремим за сениорски у време предолимпијског циклуса. Тако да проблематику и методологију рада познајем. Знам и већи део играча с којима ћу радити, бар носиоце будућег тима: Сулејманија, Обрадовића, Тадића, Матића, Милинковића, Фејсу... Даћу све од себе да се радујемо новим успесима младих српских фудбалера - рекао је Дујковић у првом обраћању српској јавности, преко званичног сајта ФСС.
У последњих пет година, Србија је била учесник сва четири завршна турнира шампионата Европе. Континуитет вредан сваке похвале, али и обавеза наслеђена од претходника.
- Први циљ биће да се обезбеди једно од прва два места у групи и учешће у баражу. Потом треба прескочити тај двомеч, а онда ћемо разговарати о завршници. Амбиције су највише, ту дилеме нема. Ипак нећу рећи у овом тренутку: „Бићемо шампиони Европе". Просто, треба у животу и фудбалу бити реалан. Да сагледамо наше вредности, уверимо се у могућности ривала и планирамо без претеривања. Жеље су једно, могућности друго. А континуитет учешћа само потврђује оно што сам одувек - знао да је у Србији било и биће талената у фудбалу.
Пролазак кроз слике из печалбарске каријере Ратомира Дујковића вредно је чувеног тв-програма „discovery". То је серија авантура. Праве фудбалске експедиције, освајање фудбалских врхова на три континента... Кроз разговор са новим селектором у Савезу, „листане су слике" вредне екранизације у облику путописа...
Дуја је био члан стручног штаба Црвене звезде у походу на титулу шампиона Европе, 1991. године у Барију. Годину касније обрео се - у Венецуели?!
- Тај посао у Венецуели био је важан за мене из простог разлога, да бих добио одговор на питање - јесам или нисам? У Звезди сам био тренер голмана, а добио сам и прихватио те 1992. понуду за селекторску функцију. Истина, тренерску каријеру почео сам у Галеници. Имао сам и успеха, али је потом уследио рад са голманима у Звезди. Венецуела је, то сви знају, дивна земља, али звали су је „црвенкапа фудбала Јужне Америке". Увек десета, увек последња. Успео сам да јој скинем тај надимак и помогнем да не буду на зачељу табеле што је био невероватан успех. Стекао сам огромну популарност. Миљан Миљанић ме једном приликом, гостујући у Венецуели на семинару, позвао и рекао да ни за једног српског тренера није чуо такве похвале као тада за мене.
Нова експедиција била је фудбалско освајање некадашње Бурме, данас Мианмара.
- То је једна мала лепа земља у којом сам био феноменално примљен. Било је лепо радити, међутим, они су дуго, предуго под санкцијама. Увек се нађу у жребу, добију групу у квалификацијама, али нису били учесници завршних турнира из финансијских разлога. Самим тим и сврха мог боравка је нестала.
Ратомир Дујковић је краће време радио у Венецуели и на клупској сцени, освојио две шампионске титуле, а потом нове хоризонте пронашао у Африци, у Руанди.
- То је једна од најмањих афричких земаља, смештена у центру континента. Нажалост, имала је велику несрећу, сличну српској, преживела је страховит геноцид. Били су познати по томе, најмање по фудбалу због којег сам се упутио у том правцу. Радио сам, међутим, три године тамо и остварио историјски резултат. Новинари су ме због тога прозвали „Краљ Африке". Били смо у групи са Ганом и Угандом. Успели смо да елиминишемо Гану што је била заиста немогућа мисија. Руанда је мала земља. Имају један стадион који су им изградили Кинези и то је све што је посвећено фудбалу. Ипак, остварили смо резултат. Ја никад не одустајем. Чак и кад се нађем тамо где не би ниједан тренер дошао или где би баш мали број колега пожелео и покушао да ради.
Остао је Дуја на истом континенту, после Руанде постао селектор Гане.
- Ваљда револтирани елиминиацијом од Руанде, из Гане су послали понуду и преузео сам њихову селекцију.
Радећи са тимом Гане Ратомир Дујковић је остварио успех који је и Светска фудбалска федерација ФИФА рангирала сврставајући Србина на осмо место листе светских тренера у 2006. години.
- Имао сам сјајну групу играча. Сви су играли у најјачим европским лигама и клубовима. Есјен, Апија, да не набрајам даље. Засукао сам рукаве, преузео екипу на пола квалификација и успео да остварим историјски успех и за њих, Гана је први пут заиграла на шампионату света 2006. у Немачкој. Била је то сензација за читаву западну Африку јер из тог дела никад нико није отишао на Мондијал. Седам дана трајало је славље у Гани. Све у афричком стилу, игра, песма, плес на улици, фешта... Врхунац је био кад су ме одвели у прашуму где сам добио место у сенату једног племена. И њима сам био нека врста краља, то место, моја столица чека ме и дан-данас.
Нажалост, опроштај од Гане уследио је из нефудбалских разлога...
- Поједини новинари имали су злу намеру. Покушали су од мене да направе расисту. Заиста, могли су свашта да покушају, ово међутим није имало смисла. Посебно имајући у виду моју биографију, чињенице где сам све радио. Истог тренутка решио сам да прекинемо сарадњу. Нисам ни актуелни уговор желео да завршим, посебно не да причамо о наставку сарадње.
Кинези су за остварење великог сна, учешћа на олимпијском турниру, изабрали Србина за вођу фудбалера.
- Шест месеци уочи олимпијских игара, готово су ме натерали да преузем и бригу о „А" тиму. Прихватио сам уз услов да дође и Пижон Петровић. У квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци нисмо ништа урадили. На олимпијским играма могли смо у други круг, сигурно, али нисмо, из неких типично кинеских проблема. Отишао сам у Белгију да снимим ривала, а они су хитно тражили списак репрезентативаца. Воле они то све да провере и урадили су, за моја тренерска начела, нешто недопустиво - променили су неколико играча. Истог тренутка поднео сам оставку. Уследили су страховити притисци, чак и на моју породицу. На крају, договор је био да се појављујем на тренинзима, утакмицама, само да би се избегао скандал. То сам и радио, али нисам учествовао у вођењу тима.
Да ли је повратак у Србију и прихватање посла у Савезу знак да више неће бити живота у иностранству?
- Знате шта, у годинама сам које су све мање атрактивне за тренерски посао. Свестан сам тога. Позива ће бити све мање, мада их је било неколико од одласка из Кине. Сада сам ту, у Савезу, жељан да и Србија стекне фудбалски углед какав сам ја остварио. На крају, добро је познато да тренера чувају резултати и држе га на функцији. Кад их нема, селидба је неминовност. Надам се да ћу до 2011. бити на актуелном послу, како и уговор предвиђа - закључио је Дујковић.
