Интервју
-
30. децембар 2009.
Милош Красић: Бићу још бољи!
Милош Красић, добитник "Златне лопте", прича о вредном признању, али и детињству на Косову, Новом Саду, Русији, "орловима" (ВИДЕО)
Милош Красић (25), најбољи фудбалер Србије у 2009. години, добитник највећег признања наше организације, "Златне лопте". Некадашњи играч Рудара из Косовске Митровице, Војводине и последњих шест сезона московског ЦСКА. Играч који је прошао све млађе репрезентативне селекције. Два пута био члан генерације која је освајала титулу вицешампиона Европе. У "А" тиму је одиграо 27 утакмица, постигао два гола. Био је Красић једини репрезентативац Србије који је одиграо свих десет утакмица у протеклим, мондијалским квалификацијама. Већ дуго налази се на мети највећих европских клубова. Играч несвакидашњих могућности, дриблер, асистент, стрелац.
Интервју за званични сајт Фудбалског савеза Србије рађен је у Новом Саду, граду где је Красић стигао пре једне деценије. Почело је присећањем на детињство.
Догодило се на Косову, средином 90-тих...
- Овај мали игра фудбал као што Мајкл Џексон игра своју игру - коментарисали су на терену у школском дворишту, док је малени плавушан, стар десетак година, правио чаролије са бубамаром...
Коју годину касније, у време кад је почело страдање Срба у покрајини, тај исти „Џексон", сада већ тинејџер, после два месеца суровог бомбардовања и живота у Косовској Митровици, са оцем је бежао од сурове садашњости у лепшу будућност. Стварност је заменио маштом и сновима о лепшем животу и успеху у фудбалу. Провукао се од Косова до Србије, преко Београда стигао до Новог Сада. Загрлио брата Бојана који је хорор пролећа 1999. доживео и преживео у Београду...
Сада, десет година после, снови се остварују. Оно о чему је мали „Џексон", данас велики Милош Красић маштао, обистинило се. У фудбалу, омиљеној забави вољене Србије он је - најбољи. Стварно најбољи! Добитник је „Златне лопте", признања намењеног фудбалеру године у Србији. Ко има било какву сумњу, нека провери у Милана, Реал Мадриду, Манчестер Јунајтеду...
- Хвала свима који су гласали за мене, али тврдим да не би погрешили да су глас за победу дали било којем другом репрезентативцу Србије. Сви су заслужили награду. Свако је показао колико воли Србију, колико се поноси што носи њен дрес и да ће се увек борити да она побеђује. Срећан сам, пресрећан. Сазнање да имамо ауторитет, да на сваком кораку у Европи можеш чути хвалоспеве о нама „орловима", значи ми колико и „Златна лопта" коју сам примио - каже Красић на почетку разговора у Новом Саду, граду у који је стигао пре тачно деценију...
Управо зато, подсетили смо се доласка у „српску Атину", ратне, грозне, стравичне 1999. године...
- Два месеца бомбардовања провео сам на Косову. Потом сам са оцем кренуо у Нови Сад. Старији брат Бојан, већ је био члан Војводине. Ми смо се наметнули у некадашњим турнирима региона Србије. Сваке године играли су Исток, Запад, Војводина, Београд, у млађим категоријама. Били смо чланови Рудара из Косовке Митровице. Преко Бојана сазнали су да и млађи буразер игра добро фудбал. И позвали су да дођем на неку врсту пробе. Ту сам добио „другог оца" у лику Илије Пантелића, директора омладинске школе Воше. Неописиво је шта нам је значила подршка тог човека.
Ипак, живот у кући не великог већ старијег брата, био је пресудан за то што Србија данас има у фудбалској репрезентацији нешто што неодољиво подсећа на Месија...
- Вероватно бих се вратио на Косово да није било Бојана. Имао је кључну улогу. Био сам баш клинац, одвојен од родитеља тешко бих издржао још дуго. Овако, држао се њега, изгурао сваки удар туге, носталгије, мислио само и само на фудбал. Временом сам стицао пријатеље и у Новом Саду. Сада, ето, то је мој други град.
Родитељи су остали на Косову...
- Ту не постоје никакве шансе да се било шта промени. Бар милион пута покушао сам да их убедим да се преселе, да ће живети лепше, комотније, мирније. Нема шансе. Мајка је недавно и оперисана на Косову, у ситуацији кад не знаш да ли ће бити струје, воде, шта од лекова и опреме има у болници. Одбила је све моје покушаје да урадимо то у Београду. Хвала Богу, добро је, опоравља се.
Детињство је најлепша страница у животу сваког човека...
- Косово је симбол мука постало од НАТО бомбардовања. И не бих се више враћао на то. Било је, шта је било. Али, моје детињство било је заиста лепо. У родном граду, са друговима које највише волиш, уз фудбал, тренинге, играње у школском дворишту, све оно што клинца чини радосним. И сада једва чекам сваку прилику да одем доле. Тако ће бити до краја живота. То је моја кућа! Да, има много проблема и свака част људима који остају доле, браво за храброст, верност отаџбини. Знам многе који никад не би напустили Косово. И, ако није проблем, идемо даље... На неку другу причу.
У Новом Саду смо, граду где је Милош остао неочекивано кратко. Годину и по сениорског стажа у Војводини пре одласка у Русију.
- Жао ми је што немам неки дужи, значајнији траг у српском клупском фудбалу. Такве су биле околности. Стигао сам чак и до капитенске траке у Воши. Али, брзо је стигао позив великог клуба, гиганта какав је ЦСКА. Отишао сам у Москву и погодио. Дословно - извели су ме на пут. Стигао сам у праве руке, код тренера које је умео да ме спреми за велику сцену. Није пожурио да ме гурне у ватру већ ме пажљиво калио. Видео је да може да направи играча од мене. И урадио је то на најбољи могући начин.
Русија, Москва, велики град, још већа хладноћа и дуга зима. И млади Милош Красић, али без пратње брата Бојана?
- Сваком српском фудбалеру кад споменеш могућ одлазак у Русију он прво пита за зиму и хладноћу. Нисам имао ту могућност да се бавим метеорологијом и према клими бирам где ћу да се заспослим односно играм фудбал. Отишао сам у Москву и поново наишао на велику помоћ. Ко зна шта би се и ту догодило да крај себе нисам имао Хрвата и Босанца. Ивицу Олића и Елвира Рахимића. Сви знају да су они сјајни фудбалери, ја гарантујем и њихову људску величину. Били су ми од непроцењице важности. Од упознавања града, вожње на тренинг, до фудбалских савета, помоћи у сваком тренутку. Остало је „само" да будем професионалац што сам, морам да нагласим, научио на време. Био сам свестан да треба да радим много више, будем много бољи од Руса јер сам странац и да ћу тако успети. Имао сам и вољу, жељу, видите где ме све то довело...
Шест година у ЦСКА. Превише или...?
- О томе би могло доста да се дискутује.
Већ после друге сезоне у Русији почеле су приче о селидби?
- Време је за одлазак, али сада дефинитивно. Има простора да још напредујем, а то ћу моћи у јачој лиги. Руски шампионат јесте све квалитетнији, из године у годину стижу све бољи странци, подижу ниво, али од мене је доста. ЦСКА ћу увек волети и мислим да сам се одужио клубу који ме афирмисао.
Није лако изабрати и кад си у ситуацији да бираш. Реал или Милан, можда Енглеска. „Муке" по Милошу...
- Покушаћу, са том намером чекам време одлуке, да успоставим компромис финансије-спортски мотив-приватни живот.
Да постоји могућност директног избора нове средине?
- Шпанија или Италија!
Милош Красић има стаж у свим репрезентативним селекцијама. Од најмлађих, пионирских, кадетских, преко омладинске, младе са којом је три пута био учесник завршног турнира шампионата Европе до „А" тима.
- Памтим деби за „А" тим, против Норвешке, у Београду, пријатељска утакмица, било је 1:1. Какав је то осећај био, без обзира што сам претходно играо за све селекције и увек давао све од себе да победим.
Красић је током две године стажа у сениорској селекцији Србије доживео неуспех у кавлификацијама за ЕУРО 2008. у Аустрији и Швајцарској и огромну радост после успеха у квалификационом циклусу за Мондијал 2010. у Јужној Африци. Реч је о истој групи играча?
- Тврдим, нико од нас играча није више желео да одемо на европско првенство. Требало је да се пласирамо, имали смо групу у којој је могло да се освоји и прво место. Нисмо успели, али су те грешке помогле да сада будемо испред Француске и Румуније. Јасно је да мислим на мале утакмице. Сада смо и пред меч на Фарским острвима у глави стварали притисак да само са „300 посто" озбиљности можемо да победимо и избегнемо неке непријатности којих не желим ни да се сећам. На све то, дошао је Радомир Антић, велики човек и тренер. Селектор има огромне заслуге за моје игре, коначно, и за „Златну лопту". Створио је фамилијарну атмосферу која је гарант за успех у фудбалу. Свака његова реч на тренингу, савет на утакмици, пријатељски разговор у хотелу, сваком играчу значио је корак напред и тако се достигао победнички ниво. Нема разлога да се у целој причи било шта мења.
На Мондијалу у Африци Србија ће играти против Гане, Немачке и Аустралије.
- Добили смо тешку групу. Немци су фаворити јер имају традицију успеха на великим такмичењима и искуство у борби за трофеје. То им је, могло би се рећи, национално обележје. Прва утакмица, против Гане, је кључна. То је мало финале за нас. Победа би нам донела самопоуздање за наставак. Гана има три-четири врхунска играча, који играју у најбољим европским клубовима. Не бих обећавао чуда, нека она дођу спонтано.
Милош Красић је уверен како се зла коб која прати нашу репрезентацију на великим такмичењима кроз историју, у Африци неће поновити.
- Знам за приче да је много пута раније нека потпуно периферна ствар утицала на тим, игру и резултат. Од спонзора, премија, лоших односа у екипи, ко зна каквих све аномалија које су се догађале на великим такмичењима, народ није могао да ужива у победама и головима. Тврдим да сада апсолутно не постоји простор да се нешто тако понови. У овој репрезентацији Србије апсолутно се зна „ко коси, а ко воду носи". Ми смо права фамилија.
Милош Красић потезом живота сматра...
- Венчање са Мирјаном!
И још мало о супрузи...
- Живот уз Мирјану је мој највећи успех. Кад поред себе имаш праву особу, све је много, много лакше.
Свестан је својих мана...
- Могао бих да будем још упорнији.
Не каје се ни због чега. Слави уз народну музику, највише воли филм, „Пурпурне реке", ужива у глуми Винсента Касела и Монике Белучи...
Током разговора Милош Красић се захвалио многим људима, нагласио важност особа које су му помогле на путу до данашњих успеха. У стручном смислу, пресудан фактор био је Драгољуб Беквалац.
- Беквалац ме из кадета пребацио у први тим, пружио шансу, направио је прекретницу у мом животу. Играње поред старијих, искуснијих играча, дало ми је невероватан стимуланс и важно искуство. Хвала му на процени и све му што ме научио - каже Красић.
Брат Бојан остао је у фудбалу и Новом Саду. Игра у Пролетеру, члану Прве лиге Србије. Милош се спрема за нову селидбу.
- Десет одсто остало је могућности да из Москве одем већ у јануару. Ипак, податак да су ме челници ЦСКА звали на разговор чим се завршила утакмица против Бешикташа, у Лиги шампиона, кад смо се пласирали у осмину финала, знао сам да је једина тачка дневног реда, информација и жења да останем до лета у клубу. А после тога коначно растанак.
